ХРОНИЧАР ВЕЛИЧКОГ ПОКОЉА ПРОФЕСОР И КЊИЖЕВНИК   ВЕЉКО  МИЈОВИЋ   

Овако је књижевник и професор Вељко Мијовић својевремено, пишући пјесму "Без повратка", посвећену мајци, реметио тишину свог родног Полимља. Чинио је то знајући да ће иза њега остати само  књиге и сјећање оних који су га истински цијенили и поштовали. Говорио је да  људи одлазе један по један и да томе нема краја. У његовој књижевној исповијести биле су уткане ријечу:

Живјех тешко, претешко

и чеках смрт.

И дочекао је смрт прошлог љета достојанствено и тихо, онако како је и живио. Отишао је придружен дугој колони врсних писаца и интелектуалца пониклих на горњим токовима Лима.  Иза себе је оставио упражњено мјесто у културном и јавном животу Васојевића, јер је, пишући поезију и прозу,  више од шест деценија плијенио пажњу књижевног свијета  на нашим ширим просторима.

            Вељко је рођен 1935. године у Грачаници, код Андријевице, од оца Николе и мајке Зорке, рођене Вукићевић, и био је једино њихово дијете. Основну школу завршио је у Грачаници, осмогодишњу у Андријевици, док је гимназију учио у Беранама и Бијелом Пољу. Студирао је у Сарајеву и Скопљу, у ком је, на Филозоф-ском факултету, дипломирао на групи за југословенску књижевност и српско-хрватски језик.

Пуних четрдесет година био је професор у основним и средњим школама у Босни  и Црној Гори. Бавио се књижевним радом, од прве приче објављене у часопису "Сусрети" 1953. године, па све до последњег даха,  шаљући  прозне текстове  бројним  књижевним листовима и часописима. Објавио је преко двадесет књига, међу којима су осам романа. Једно вријеме је публиковао и књижевни часопис "Мисао". Радио га је, практично сâм, издвајајући за његово штампање дио своје скромне пензије.

Међу његовим књигама савако да се издваја роман "Црни вјетар", то потресно свједочанство о покољу недужних мјештана села Велика који се збио 28. јула 1944. године. Тада су припадници злогласних нацистичких дивизија ''Принц Еуген'' и ''Скендербег'', уз обилату помоћ вулнетера и балиста из Плава и Гусиња, у изненадном нападу, за кратко вријеме поубијали око 500 невиних људи, жена и дјеце. Деценијама је овај злочин скриван све док свијетло дана није угледао Вељков роман ''Црни вјетар''.

''Црни вјетар'' је само мој дио дуга према прецима, невино убијеним рођацима, братственицима. Дјеци која нијесу стигла да уживају у миловању сунца. Овим романом нијесам хтио да навучем мржњу потомака жртава на потомке злочинаца, већ само да упозорим на злочин који је неко желио да прикрије маглом ћутања и заборава'' – говорио је Мијовић.

Да се заиста радило о вриједном дјелу потврдио је и књижевник Влајко Ћулафић док је говорио над Вељковим одром:

''Да Вељко ништа друго није урадио и да ништа друго није написао осим романа "Црни вјетар", то потресно свједочанство о фашистичко-балистичко-вулнетарском злочину над народом Полимља и Велике крајем јула 1944. године, па је урадио доста и задужио наш род да чува спомен на њега до краја свијета и вијека. На седамдесетогодишњем помену величким жртвама, на Округлом столу и послије помена мученицима које је обавио Његова Светост Патријарх српски Иринеј са неколико архијереја Српске Цркве, Вељково име је јавно помињано с дубоким поштовањем и посебним признањем што је у времену у ком се ћутало о том геноциду, проговорио и јавно и гласно, потресним романескним сценама, на око три стотине страница, не презајући ни од помињања аутентичних имена злочинаца, чији су му потомци пријетили и пресретали га, осиљени тиме што им је власт очеве амнестирала, приљубила их и ухљебила, и дала им потврде о безгрешности којима су махали над гробовима невиних жртава и пред очима њихових сродника. Али, био је сувише храбар да би га уплашили'' - нагласио је Ћулафић.

Неизмјерну захвалност за његово дјело исказивали су му и сами Величани истичући да је он први почео да скида пепео заборава са вјечите величке ране.

             ''Вељко Мијовић је скоро први ударио на вишедеценијску зидину срамног ћутања и испричао причу о Велици и њеној муци. Нека га и на оном свијету прати захвалност Величана и нека му је вјечна слава и хвала'' – поручили су му Величани.

И заиста Вељко је био писац коме је стваралачка инспирација  била  дубоко животна, завичајна. Надахњивао га је тежак живот полимског сељака, надахњивала га је трагика завичајна и непрестана страдања на земљи испод Проклетија.

''У својим прозним дјелима осликао је своје родно Полимље у току више од сто минулих година, описао сељачку муку, ратове, глади, немаштине, чојства и поганства, јунаштва и кукавичлуке, слободаре и слуге туђина, окупаторе и зликовце, глади и паљевине, шпијуне и братоубице, џелате и жртве, љубави и мржње, вјере и невјере, описао је и новије доба и гашење села у њему, и лаковјерну, прије свега женску, чежњу за градом и лагодним животом, и још много чега у чему се огледамо, и одживио животе многих својих књижевних јунака'' - записа Влајко Ћулафић над књижевним стваралаштвом Вељка Мијовића. Стваралаштвом  у којем је стао  један, рекло би се, оивичени, рањени завичајни  простор, разапет између пишчевог сјећања и стварости, са протканом стрепњом његовог нестајања.

Та стрепња и након његове смрти виси над  књигама у којима се питао колико људски живот на земљи заправо има смисла. С том запитаношћу Вељко је и отишао у вјечни смирај, остављајући упечатљив биљег о свом постојању. А да је његово постојање заиста имало смисла, огледа се и у Ћулафићевим ријечима са којима се опраштао од свог дугогодишњег пријатеља. Ћулафић је тада казао да је ''Вељко створио обимно књижевно дјело и да га је оставио у насљеђе свом роду и језику, и, свјестан тога, пошао у сусрет смрти, сасвим мирно, као што је одлазио на кафу и виђење с пријатељима''.

                                                                       Дарко Јововић,новинар и пјесник